Udruženje građana MOJ SOMBOR

Laza ponovo u Somboru


Konačno je Laza Kostić dočekao da ponovo, posle jednog veka, sedne ispred kuće Palančkih, i kuće svoje, u kojoj je proveo četrnaest godina u braku sa svojom Julčom.
Konačno su i Somborci dočekali da im se Laza veličajno vrati posle jednog veka, a zaslugom samih građana somborskih i zaslugom vajara Igora Šetera, našeg sugrađanina.
A gde bi se i mogao vratiti Laza Kostić, pesnik i dramski pisac, doktor prava, novinar i političar, ako ne u Sombor, svoje poslednje pribežište?
Da se vrati u svoju Šajkašku, u podunavski Kovilj, gde se 1841. godine rodio u porodici graničarskog oficira, mogao je, ali je rano krenuo iz njega, još kao momčić, pa se u njega nije trajnije ni vraćao za života.
Mogao je da se vrati i u Novi Sad, gde je pohađao gimnaziju i u kojem je proveo deo života, odlazeći i dolazeći, i kao činovnik varoški, i kao Miletićev saradnik, i kao književnik čije su se pesme štampale u Letopisu Matičinom, i gde su mu šekspirovske drame izvođene u Srpskom narodnom pozorištu, ali se u njemu Laza nije nikad duže skrasio, onako kako je to uradio ovde, u Somboru.
Živeo je Laza Kostić, večiti put6nik kroz prostor i vreme, i u Beogradu, gde je predsedavao prvom srpskom novinarskom udruženju, i odakle je kretao u diplomatsku službu Srbije čak u daleki Petrovgrad, ali ga brzo napuštao da bi odlazio u Beč, a potom i u Crnu Goru, na Cetinje, u kojem je proveo sedam godina kod knjaza Nikole prvog, Njegoševog plemenika, kao urednik zvaničnog novinskog glasila tog srpskog dvora, ali je i odatle bio prinuđen da se udalji, potajno, i privremeno se skloni kod prijatelja Dunđerskih, kod oca Lenkinog, o kojoj je pevao i tada i kasnije kao o svojoj vili.
Sklanjao se i u manastir Krušedol, po preporuci Somborca Georgija Brankovića, tadašnjeg patrijarha, a kod arhimandrita Zmejanovića, svoga sabrata, odakle je osluškivao šta mu Julča u Somboru radi, pa je 1895. godine i došao da sa njom zasnuje brak venčanjem u Svetođurđevskom hramu, uzevši za svedoka i kuma Lazara Dunđerskog, svog imenjaka i oca Lenkinog, a sve se odigravalo nekoliko koraka od Julčine kuće, i od porodične kuće njegove tada upokojene braće od tetaka, uglednih Nike i Đoke Mihajlovića, kojima je i kao dete i kao odrastao čovek često i rado dolazio u posetu.
Bio je Laza u Somboru i 1849. godine, u vreme srpsko-mađarskog građanskog rata, kada je Lazin otac, oficir, predvodio srpsku vojsku, a bio je potom, i 1870. mladin svedok na venčanju svoga prijatelja Koste Radulovića, u vremenu kada su se o Lazi pevale rodoljubne pesme i kada je slavljen kao „ženijalni" pesnik, kada ga je, međutim, dobro zagledala Julča, mlada i stasita devojka iz ugledne i bogate porodice Palanačkih, pa kazala majci da se ona za nikog udati neće osim za Lazu Kostića, koji joj je odmah, u trenu viđenja, prirastao za srce, da se nikad više ne otrgne.
A očito je da je i Lazi zapala za oko Julča, jer je često posle navraćao u Sombor, u Julčin njen komšiluk, pa pred put na Cetinje obećao i da će je veriti iako Julčinom majci nije bilo drago da joj kći ide „tamo gde večito puške pucaju". Pa kad je slučaj komedijant, kao bi rekao Crnjanski, udesio da do veridbe Lazinom greškom ne dođe, opet je Laza svake godine silazio sa Cetinja i dolazio u Julčinu blizinu, pa joj pisao i potajna pisma, dok je Julča verno čekala, kako je i bila obećala kad ga prvi put ugledala lepog, telesno stasitog, sportski uspravnog, sa kosom bujnom kao grivom.
I prošao je bračni život Julčin i Lazin u razumevanju, i rastali su se u razumevanju, kako svedoči njihov veliki prijatelj i lekar Radivoj Simonović. Nije Julči smetalo što je znala za Lazinu mladu i lepu miljenicu Lenku, koja je umrla dva meseca nakon Julinog venčanja sa Lazom i koju je godinama potom sve do svoje smrti Laza sanjao, niti joj je smetala Lazina pesma „Santa Marija dela Salute", u kojoj pesnik slavi ljubav i Lenku, pa su na kraju Julča, oktobra 1909., i Laza, decembra 1910, legli jedno pored drugog u isti grob na ovdašnjem Velikom pravoslavnom groblju.
A sada nam se, u ovaj majski dan, 2011. godine, Laza ponovo vraća, u samo srce Sombora, kako i dolikuje gradu koji služi kao primer kako se neguje kultura, a koji je upamćen iz Lazinog vremena kao duhovna Srpska Atina. A to ne bi bilo da ne beše Udruženja građana „Moj Sombor", koje je čvrsto stalo iza zamisli o spomeniku Lazi, pa Lazu i postavilo da zajedno sa nama sedi na klupi i pomno posmatra svoje sugrađane, čitajući istovremeno svoju genijalnu pesmu o Majci Božijoj i o neprežaljenoj Lenki.

Maj, 2011. Stojan Berber