Udruženje građana MOJ SOMBOR

Ernest Bošnjak (Sombor 1. januar 1876 - Sombor 9. avgust 1963)


Ove godine se navršava tačno pola veka od kako se otisnu u ravangradski nezaborav Ernest Bošnjak, filmski režiser, snimatelj i štampar. U svet je krenuo, kako je to tada bio običaj, u frent, da kao štamparski kalfa upija novotarije svoga zanata u Evropi, koja je u tom poslu bila već dobrano poodmakla rodnom Somboru.
Kući se vratio već zreo tridesetgodišnjak, kao vrstan majstor u poslu štamparskom od koga će ceo svoj vek jesti hleb, ali i na razne zanesenjačke poslove trošiti. U oskudnom prtljagu mu najdragoceniji beše prvi kinoprojektor marke Leon Gaumont sa kojim je 1907. prikazivao kratke filmove i žurnale u pozorišnom zdanju.
Istina, ima naznaka da su kratko pre njega ovde prve projekcije imali izvesni Janez, pa i Ljubomir Bikar, što je i verovatno, ali ono što se nikako ne može dovoditi u sumnju, on je prvi koji je snimao filmskom kamerom Etel Werke, koju je kupio 1909. i sa njom snimio svoj prvi igrani film U carstvu Tepsihore, igru devojaka u županijskom parku, na antologijskih 120 metara celuloidne trake.
Praizvedba filma je bila na somborskom vašarištu, u prvom od dasaka namenski izgrađenom bioskopu u Vojvodini Arena sa 450 mesta koji je podigao, zajedno sa Karlom Cviršićem. Film je potom iznajmljivao i drugima, što je kasnije činio i sa ostalim svojim ostvarenjima, preko distributerske kuće Kristensen. Od toga događaja u somborskom parku, nema više skretanja sa filmske staze. Godine 1912. snima Otkrivanje spomenika Ferencu Rakociju, u kome po prvi put u istoriji filma, na prostorima kasnije Jugoslavije, primenjuje svoju snimateljsku novotariju Švenk, sa pokretnom kamerom, što ovom filmskom dokumentarcu daje istorijsku dimenziju. Inače, pre ovog filma ima niz zapaženih filmskih zapisa folklora Srba, Mađara, Nemaca, Rusina i dr. naroda sa ovog podneblja.
Svoje večito trajuće snove nastojao je da ostvari izgradnojm fabrike filmova koja bi od Sombora Holivud načinila. Naišao je na zainteresovane mecene, ali ne i na razumevanje somborskih vlasti, koje 1914. odbijaju njegovu molbu za dodelu besplatnog placa za gradnju fabrike snova. Novi Sad je bio istančanijeg sluha; od njegovog gradonačelnika sačuvano je pismo u kome stoji: „Na Vaše pismo od 4. maja o.g. čast mi je izvestiti Vas da radosno pozdravljamo ideju o podizanju fabrike filmova u Novom Sadu...". No, Prva svetska golgota u nepovrat ruši sva htenja, ali što je za Sombor dobro, za trajno ga ukorenjuje u rodnome gradu.
Povratak iz ratnog vihora je uvod u nove filmske priče i zapise: Šimin tobogan ili vašarište u Somboru, Probni snimci prve jugoslovenske fabrike filmova, Laži mene radi, Moja draga kolevko, Faun... No, sva ta dela razgorevaju ionako usplamtelu maštu večitog sanjara „da od Sombora Holivud načini" i on snove pretvara u stvarnost osnivanjem filmskog preduzeća BOER- filma, u koji ulaže celoživotnu ušteđevinu od 400.000 dinara. Naravno, kako i drugačije, nakon par godina projekat propada, ali, nije mu bilo žao: na konkursu raspisanom za glavnu glumicu, najlepša od mnoštva prijavljenih, Irena Novak, postaće njegova celoživotna saputnica.
Iz brojnih nedaća, uvek se vraćao svojoj štampariji, pouzdanom životnom osloncu štamparskog i pečatorezačkog zanata. U protoku vremena od 1907. do 1939, uz mnoštvo knjiga, štampao je i 11 listova, a u nekima je bio urednik i izdavač, poput Bački bioskop (1907), Sport i bioskop (1929 -.1930)... No, i pored svih životnih lomova, doživeo je lepu starost; u 87. se preselio u plavetnilo večnosti u kojoj, možda, neke nove snove pretvara u drugačiju stvarnost poput njegove celoživotne opsesije celuloidne trake sa kojom je drugovao cela svoga veka.
Milan VOJNOVIĆ